Večnost 
Kada budete posećivali Novo groblje u Beogradu, obavezno svratite do nadgrobnika koji se nalazi na Parceli 20, iznad grobnice 19 redu II. Bićete zatečeni prizorom visokog bronzanog reljefa na kojem Spasitelj prihvata u svoj zagrljaj beživotno telo mlade utopljenice, koja na svojim grudima čvrsto drži malog dečaka usnulog večnosti i sa ručicama stisnutim za njene skute. Rad velikog hrvatskog vajara Rudolfa Valdeca simbolizuje tragičnu smrt Nadežde Nade Tomić, čije je herojstvo najbolje opisano upravo epitafom „U smrt za drugoga“.
Nadežda je bila dete poznatog istoričara i upravnika Narodne biblioteke, Jovana N. Tomića i Darinke Tomić. Rođena je u Aleksincu 2. decembra 1896. godine, a odrasla je u Beogradu gde je do početka I svetskog rata završila sedam razreda gimnazije. Zajedno sa ocem i mlađim bratom Miodragom, prešla je Albaniju, da bi 1916. godine preko Rima dospela u Ženevu. Godinu dana kasnije Nada je upisala Medicinski fakultet u Ženevi, dok je njen brat upisao Tehnički fakultet u Cirihu. Njih dvoje su bili deo srpskih studenata koji se školovao u Francuskoj, Švajcarskoj i Alžiru, na osnovu Konvencije o školovanju srpske omladine na francuskim univerzitetima i učiteljskim školama. Konvencija je sklopljena između Srbije i Francuske, a potpisana je 1916. godine na Krfu.
Tokom školovanja je radila i aprila 1921. godine se razbolela od šarlaha tokom vršenja autopsije na Institutu za patologiju, od čega se nikada nije u potpunosti oporavila. Da bi se što bolje spremila za doktorat, savetovano joj je da odmara u prirodi što više. S tim ciljem je otišla u Vals, kraj jezera Šampe u Švajcarskoj. Tamo je upoznala jednu englesku porodicu sa dvoje dece. Kobnog jutra 10. juna 1922. godine napisala je svoje poslednje pismo bratu Miši, a popodne oko 17 časova da bi ispunila želju deci, ukrcala se sa njima na čamac i otisnula na jezero. Šestogodišnji Klod je u jednom trenutku upao u vodu, a Nada je odmah uskočila za njim kako bi ga spasila. Prilikom uskakanja otisnula je čamac malo dalje, a bočni vetar ga je udaljio još više od njih. Nada je prema rečima očevidaca učinila nekoliko pokreta desnom rukom, dok je u levoj držala dečaka, ali je čamac bio predaleko.
Nadeždino telo izvađeno je iz jezera tek dva sata nakon utapanja, a dečakovo telo tek sutradan ujutru nedaleko od istog mesta. Opelo je izvršeno u ruskoj crkvi, a činodejstvovao je protojerej Orlov i đakon Popovicki. Protojerej Orlov je u svom govoru istakao „da je pokojnica izvršila delo, najuzvišeniji zavet pravoslavne crkve – samopožrtvovanje za bližnjeg svoga“. Nada je privremeno bila sahranjena u grobnici Ruske pravoslavne crkve, gde je bilo sahranjeno i telo kneza Aleksija Karađorđevića. Na zahtev Kraljevine SHS, Nadino telo je preneto u Srbiju 1927. godine, a sahranjeno je na Novom groblju u Beogradu. Pored Nade u grobnici počivaju i njen otac Jovan N. Tomić (1869-1932), majka Darinka Tomić (1872-1929) i brat Miodrag Miša Tomić (1898-1983).
Izjave saučešća
O Nadeždinoj smrti pisano je mnogo ne samo u švajcarskim novinama, nego i u štampi susednih zemalja i Evrope. Nakon što se u Srbiji saznalo za njenu tragediju, roditeljima Jovanu i Darinki uputili su izjavu saučešća brojne javne ličnosti toga vremena. Među njima se naročito ističu:
- Slobodan Jovanović (1869-1958) pravnik, istoričar, političar, pisac, profesor Univerziteta u Beogradu i predsednik Srpske kraljevske akademije
- Tihomir R. Đorđević (1868-1944) etnolog i istoričar, profesor Univerziteta u Beogradu i član Srpske kraljevske akademije
- Stevan M. Dimitrijević (1866-1953) protoprezviter, univerzitetski profesor, istoričar crkve, rector Prizrenske bogoslovije
- Niko Županić (1876-1961) etnolog, antropolog, istoričar, upravnik Etnografskog muzeja u Ljubljani, minister u vladi Nikole Pašića
Autor
