Narodni običaji: Kult mrtvih

Pokojnik, po primitivnom verovanju, produžava i u grobu neku vrstu života, nalik na zemaljski život. On ima iste potrebe. Te potrebe mu se redovno doturaju. U tom doturanju se sastoji kult mrtvih.

Ako mrtvima činimo kult oni će nas nagraditi. U protivnom slučaju goniće nas. Kult mrtvih sastoji se u čisto materijalnim prinosima, u prvom redu u jelu i piću. Od jela neizostavno je žito. Način na koji se žito spravlja ukazuje na duboku starinu: to je ili kuvano žito ili neuskisla pogača. Ponekad, na mestu gde je pokojnik izdahnuo, ostavljaju se čak presna zrna.

Pored žita, neizostavan je i med, a od pića crno vino i voda. “Na onom svetu ni u čemu se ne oseća tolika oskudica kao u vodi”. Ali se pokojniku daju i druge potrebne stvari, oružje, konj, robovi i dr.

Potrebe mrtvih

U neposredan kult mrtvih dolaze i razne magične radnje i utuci. To su na primer larma i vatra, u cilju da se odagnaju zli demoni, koji groze dušu. Primitivna larma i vatra preobraćene su kasnije u zvona i sveće. Tu su i kađenje, razne manipulacije zejtinom, sa istim ciljem, kao i magične formule (blagoslovi i “zdravice” na daći).

Postoji i naročita poezija u čast predaka. Kult mrtvih jedne kuće čini najbliži krvni muški srodnik, tj. sin, ili ako ovoga nema, posinak. Opšte je pravilo da onaj koji nasleđuje prima samim tim i obavezu na kult (hereditas cum sacris). Jelo, piće i ostale potrebe mogu se mrtvima doturiti ili neposredno ili posredno. Neposredno je nošenje i ostavljanje na grobu ili prelivanjem groba. Takođe postoje grobovi sa rupom kroz koju hrana treba da dođe do mrtvaca.

Posredno je najčešće preko prosjaka ili stranaca, kojima se daju jela, odeća i sl, a namenjuju se za dušu ovog ili onog pokojnika. Primitivan čovek često zamišlja da je u prosjaku ili strancu duša predaka.

Pomen za pokojnika

Svaki pomen u vezi je sa ritualnom gozbom “daćom”, na kojoj učestvuje i pokojnik. Za njega se “rezerviše” mesto za stolom, ili se zamišlja da se nalazi na zemlji, pod stolom. Pomen može biti specijalan za svakoga mrtvaca posebno, ili opšti za sve mrtve iz jedne kuće ili jednog plemena. I jedni i drugi vrše se u određene rokove.

Specijalni pomen čini se na dan pogreba, pa onda sedmog, četrdesetog dana, o polugodišnjici, o prvoj, trećoj i sedmoj godišnjici. Od opštih mrtvačkih praznika najvažniji su: slava (krsno ime), Badnje veče, Božić, prolećne (negde i zimske) zadušnice, Mladenci, Veliki četvrtak.

Žrtva mrtvima prinosi se najčešće na grobu, ali i na drugim određenim mestima (baca se u reku ili prema zapadu).

Izvor: “Mitološki rečnik”, Petar Bulat i Veselin Čajkanović, Srpska književna zadruga 2007.

0 comments on “Narodni običaji: Kult mrtvihAdd yours →

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

%d bloggers like this: