Nad njihovim grobovima nema ko da plače

Mirko Petrović rođen je 1937. godine, a preminuo je 2014. Bio je nečiji sin, prijatelj, brat, muž a možda i otac. Ipak, na njegovom spomeniku nema one uobičajene oproštajne poruke “Dragom tati”.

Nema ožalošćene porodice. Nema čak ni cveća, jer Mirko počiva na groblju “Zbeg” u Borči, na jednoj od četiri parcele koja su rezervisana za korisnike socijalne pomoći, beskućnike i lica čiji se identit ne može utvrditi. On je jedan od oko 600 ljudi koji ovde počivaju, bez nadgrobne ploče, u grobnim mestima koja su obeležena samo drvenim krstom sa imenom, prezimenom i godinom smrti. U nekim slučajevima nema ni tih podataka.

Primarni beskućnici, koji žive na ulicama, kod sebe najčešće nemaju dokumenta. Njih je gotovo uvek nemoguće identifikovati i kao takvi se sahranjuju kao N.N. lica. U takvim slučajevima pre same sahrane mora da se obavi autopsija u Kliničkom centru, nakon čega se telo prebacuje u gradsku kapelu i JKP “Pogrebne usluge” obavlja samu sahranu. Za njih se ne obavlja ispraćaj, sahranjuju se ujutru, pre zakazanih sahrana i nema rodbine koja plače. Sve se obavlja mirno, tiho i veoma brzo – ali ipak gospodstveno.

“Sahrana ovih lica se obavlja dostojanstveno, u pojedinačnim grobnim mestima. U toku poslednjih nekoliko godina, sahrane se obavljaju na groblju Zbeg, a za to postoje posebne parcele još i na Lešću, Orlovači i Novoj Bežaniji. Reč je o mestima koja su bez nadgrobnog obeležja, ali se na krstu nalaze osnovni podaci,” objašnjavaju iz Pogrebnih usluga.

Ipak, Mirko Petrović je verovatno imao malo drugačiju priču. Stvari izgledaju malo drugačije kada su pitanju korisnici socijalne pomoći i beskućnici koji su registrovani i imaju svoja dokumenta kod sebe. Ukoliko se desi da preminu u Prihvatilištu za odrasla i stara lica, telo se odnosi nakon konstatacije smrti.

“Mi nemamo kontakt sa samom sahranom, ali Prihvatilište izdaje umrlice i snosi troškove za to,” kaže Suzana Milovanović, koordinator u beogradskom Prihvatilištu. Prema rečima Mladena Zdjelara, poverenika za izbegla i raseljena lica na opštini Voždovac, u kojoj se nalazi ovaj centar, u protekloj godini je preminulo pet lica koja su imala smeštaj u Prihvalitištu. Posmrtni ostaci ponovo idu put kapele, odakle se prevoze na groblje, ali velika razlika je u tome što će na krstu pisati ime, prezime i godina rođenja te osobe. Dešava se, retko doduše, da porodica naknadno dođe na groblje i podigne spomenik, pa su ove parcele tek ponegde prošarane nadgrobnim spomenicima na kojima ima cveća.

Goran Petrović, radnik na groblju Zbeg, kaže da na ovim sahranama najčešće nema suza, ali da se uvek trude da sve bude obavljeno s poštovanjem.

0 comments on “Nad njihovim grobovima nema ko da plačeAdd yours →

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

%d bloggers like this: