Čovek koji je pokušao da izmeri dušu

Godine 1907. doktor Dankan Mekdugal iz Masačusetsa u Sjedinjenim Američkim Državama izveo je niz neobičnih eksperimenata. Zaokupljen idejom da ljudska duša ima težinu, koja se može izmeriti, doktor Mekdugal je izumeo krevet sa posebno osetljivim sistemom vaga za merenje i ubedio nekoliko smrtno bolesnih pacijenata da leže u njemu tokom poslednjih dana njihovog života.

Mekdugal je bio jako detaljan: on je pored beleženja tačnog vremena smrti pacijenta, beležio i njegovo ili njeno ukupno vreme provedeno u krevetu, kao i bilo koju promenu u težini koja je nastala u periodu pre i nakon smrti. On je čak uzeo u razmatranje gubitak telesnih tečnosti poput znoja i urina, kao i gasova poput kiseonika i azota, u svojim računicama. Njegov zaključak je bio da ljudska duša teži tri četvrtine unce, odnosno 21 gram.

Danas je teško zamisliti da ovakvi eksperimenti imaju bilo kakvu ozbiljnu pažnju naučne zajednice, međutim način razmišljanja koji je doveo do njih – kao i reakcija koju generišu – prate ih i dan danas.

Godinu dana u centru pažnje

Rezultati Mekdugalove studije pojavili su se u Njujork Tajmsu u martu 1907. Članak je pokrenuo debatu između Mekdugala i doktora Augusta P. Klarka, koji je isprobao Mekdugalove tehnike merenja.

Klark je istakao da u trenutku smrti, pluća prestaju da hlade krv, zbog čega telesna temperatura počinje da raste lagano, što dalje uzrokuje znojenje – koje može biti taj 21 gram koji nedostaje. Mekdugal je odgovorio u narednom broju da cirkulacija u telu prestaje u trenutku smrti, tako da koža ne bi bila zagrejana usled rasta telesne temperature. Debata je trajala sve do kraja 1907. godine i imala je pobornike i na jednoj i na drugoj strani.

Naredne četiri godine, na strani Mekdugala je bilo tiho, sve dok 1911. godine nije osvanuo na naslovnoj strani Njujork Tajmsa sa objavom kojom povećava „ulog“. Ovog puta, ne samo da će izmeriti ljudsku dušu – već će i fotografisati trenutak kada ona napušta telo.

Iako je izrazio brigu da „supstanca duše može postati previše iritirana“ da bi bila fotografisana u trenutku smrti, uspeo je da izvede desetine eksperimenata u kojima je fotografisao „svetlo koje podseća na međuzvezdani etar“ u ili oko glava pacijenata u trenucima njihove smrti.

Mekdugal je preminuo 1920. godine, ostavivši za sobom brojne poštovaoce, kao i daleko veću grupu doktora koji su bili presrećni da se ova farsa konačno završila. Javnost se konačno primirila i debata više nije pokretana.

Međutim, interesovanje za ovu temu nikada nije u potpunosti zamrlo.

Zaveštanje nastranosti

Mekdugalovi eksperimenti se pominju u popularnoj kulturi na svakih par godina, od viktorijanskog doba, pa sve do danas. Ideja da duša teži 21 gram pojavljuje se u brojnim romanima, pesmama i filmovima – čak postoji film sa takvim nazivom. Den Braun je opisao Mekdugalove eksperimente u „Izgubljenom simbolu“.

Pomenite eksperimente merenja duše osobi koja ima dodira sa parapsihologijom i najverovatnije ćete čuti žamor odobravanja; ipak, ideja naučnog dokaza za postojanje duše nudi utehu na isti način kao što nudi čitanje tarota ili seansa sa spiritualistima. Čak i među skeptičarima, to je tema koja se katkad javlja u razgovorima u sitne sate: „Nije li postojao čovek koji je izmerio težinu duše…?“

Konkretni rezultati eksperimenata i njihovo neprihvatanje kao naučnih kanona, više nisu ni bitni. Nauka je pošla na jednu stranu, a popularna kultura na drugu. Funkcionalno snimanje neurona povezalo je svaku moguću funkciju koja je nekada pripisivana duši sa određenim regionom ili strukturom mozga. Fizika je mapirala veze između subatomskih čestica tako temeljno, da jednostavno nema mesta za duhovne sile.

Pa ipak…

Ideja o merenju duše i dalje lebdi nad nama. Romantična je. Humana je. Ona se odnosi na naša najdublja osećanja i najveće strahove koje su takođe imali Mekdugalovi čitaoci te davne 1907. godine.

Drugačiji tip sablasnosti

Da bi razumeli zašto je Mekdugal želeo da izmeri težinu duše – i zašto je mislio da može – moramo razumeti okruženje u kojem je delovao. Njegov rad je pun izraza i ideja koje su postavili teoretičari psihologije Frojd i Jung. Govorilo se dosta o „vidovitosti“ i „principima duše“ – na tragu onoga što će naučni jezik opisati kao savest i život sam po sebi, u svetu koji još uvek nije znao za funkcionalnu magnetnu rezonancu i DNK.

I danas smo neverovatno ignorantni prema tome, kao što će vam svaki pošteni naučnik reći. Određena ponašanja kvantnih čestica još uvek predstavljaju misteriju za najbriljantnije umove; a takođe smo daleko od razumevanja kako tačno naš mozak radi ono što radi. Još uvek tragamo za tamnom materijom koja sačinjava 80% univerzuma, ali ne možemo videti nijedan njen atom, niti znati tačno gde je.

U svim tim tamnim ćoškovima, još uvek nalazimo ljude koji traže dušu. Neki tvrde da ćemo je na kraju naći među kvantnim česticama. Drugi insistiraju da duša ima veze sa elektromagnetnim talasima koje naši mozgovi stvaraju. Većina naučnika odbacuje obe tvrdnje. Međutim, ti istraživači i teoretičari nastavljaju sa svojim radovima, ne želeći da se odreknu nade da ćemo jednog dana biti u mogućnosti da izmerimo i kvantifikujemo dušu.

Mekdugalov rad je odjeknuo i još uvek odjekuje, ne zbog onoga što je otkrio (ili nije uspeo da otkrije), već zbog onoga što sugeriše. Jednostavna ideja iza eksperimenata je privlačna, a za mnoge koji su pratili debatu u Njujork Tajmsu, ta ideja sama po sebi je dovoljna da Mekdugalov rad čini vrednim diskusije.

Međutim, 1907. godine, kao i danas, pravi, provereni, verodostojni univerzum nastavlja da dokazuje koliko je čudniji u odnosu na bilo šta što parapsihologija može da osmisli. Kako su fotoni ujedno i čestice i talasi, a opet nijedno od ta dva? Kako mogu da postoje brojne planete u našoj galaksiji, a da opet samo nekolicina može da bude pogodna za život kakav znamo? Univerzum je pun nerešenih misterija, čiji su odgovori negde tamo.

Nisu nam potrebne duše preminulih da bismo osmislili jezive eksperimente. Merljivi, fizički univerzum je više nego dovoljno sablasan.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *